Иде­ја о осни­ва­њу Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” на­ста­ла је 1991. го­ди­не за­хва­љу­ју­ћи ди­рек­тор­ки и глав­ној уред­ни­ци Ми­ро­сла­ви Пе­тро­вић и ње­ној љу­ба­ви пре­ма књи­жев­но­сти и пи­са­ној ре­чи, с ци­љем ши­ре­ња кул­ту­ре и про­све­ће­но­сти. За 33 го­ди­не по­сто­ја­ња обо­га­ти­ла је срп­ски кул­тур­ни про­стор са ви­ше од 700 на­сло­ва, об­ја­вље­ни у не­ко­ли­ко збир­ки и еди­ци­ја (Све­та Лу­ча, Сло­вен­ски ис­точ­ни­ци, Све­до­чан­ства, Са­вре­ме­ни ро­ман, На­уч­на мо­но­гра­фи­ја…) и свр­ста­ла се у пре­по­зна­тљи­ве, до­ма­ће из­да­ва­че ко­ји об­ја­вљу­ју књи­ге са те­ма­ма ве­за­ним за срп­ску исто­ри­ју, на­у­ку, књи­жев­ност и тра­ди­ци­ју, али и ли­те­ра­ту­ру за де­цу и омла­ди­ну.
По­че­так ра­да био је скро­ман, пр­ве го­ди­не је об­ја­вље­но шест књи­га, а пр­ви аутор је био инж. Спа­со­је Вла­јић са сво­јим књи­га­ма о све­тло­сној фор­му­ли. За­хва­љу­ју­ћи упор­но­сти и по­све­ће­но­сти Ми­ро­сла­ве Пе­тро­вић број на­сло­ва се вре­ме­ном по­ве­ћа­вао и ове го­ди­не (2024) је иза­шло 49 пу­бли­ка­ци­ја.
Од 1993. го­ди­не „Ми­ро­слав” ре­дов­но уче­ству­је на Ме­ђу­на­род­ном сај­му књи­га у Бе­о­гра­ду, а по­вре­ме­но на сај­мо­ви­ма у Но­вом Са­ду, Кра­гу­јев­цу и др. Од 1997. го­ди­не, на пу­бли­ка­ци­ја­ма ко­је об­ја­вљу­је на­ла­зи се и Бла­го­слов ма­на­сти­ра Хи­лан­дар до­би­јен од мо­на­ха Ва­си­ли­ја.
По­ред успе­шне са­рад­ње са ви­ше од 250 ауто­ра у ви­ше од 60 раз­ли­чи­тих ко­лек­ци­ја, „Ми­ро­слав” са­ра­ђу­је и са мно­гим ин­сти­ту­ци­ја­ма у зе­мљи и ино­стран­ству: За­во­дом за ср­би­сти­ку „Сар­до­ни­ја” у Чи­ка­гу, Пре­во­ди­лач­ком ра­ди­о­ни­цом Ро­сић у Бе­о­гра­ду, Ма­ти­цом срп­ском ду­бро­вач­ком у Ве­тер­ни­ку, По­кре­том за сло­бод­не срп­ске зе­мље у Бе­о­гра­ду, Удру­же­њем „Срп­ска Кра­ји­на 1990”. у Бе­о­гра­ду, УР­ВИО „Би­о­це­но­за” у Кру­ше­до­лу, Удру­же­њем „Ми­лош Ми­ло­је­вић” у Цр­ној Ба­ри, Удру­же­њем „Про­мо­тив” у Мин­хе­ну, Срп­ским кул­тур­ним и ху­ма­ни­тар­ним дру­штвом „Бе­ла ру­жа” са се­ди­штем у Швед­ској – Хел­синг­борг и др.
Ква­ли­тет из­да­ња и ауто­ра је, већ у пр­вим го­ди­на­ма, пре­по­знат и на­гра­ђен број­ним до­ма­ћим и ме­ђу­на­род­ним при­зна­њи­ма ме­ђу ко­ји­ма су и: Злат­на знач­ка Кул­тур­но-про­свет­не за­јед­ни­це Ми­ро­сла­ви Пе­тро­вић за не­се­би­чан, пре­дан и ду­го­тра­јан рад и ства­ра­лач­ки до­при­нос у ши­ре­њу кул­ту­ре (1994); Пр­ва на­гра­да „Ла­за Ко­стић”, проф. др Ре­љи Но­ва­ко­ви­ћу, на 4. Ме­ђу­на­род­ном но­во­сад­ском са­ло­ну књи­га, за исто­риј­ска ис­тра­жи­ва­ња за две дво­је­зич­не књи­ге, на срп­ском и ен­гле­ском је­зи­ку: „Кар­пат­ски и Ли­киј­ски Ср­би – при­ло­зи за исто­ри­ју Ср­ба од дру­гог ми­ле­ни­ју­ма пре Хри­ста до XIV ве­ка (1998); Пр­ва на­гра­да „Ла­за Ко­стић” за по­е­зи­ју Зо­ра­ну Ко­сти­ћу за књи­гу „Ог­ње­ни тро­зу­бац” (1998); На­гра­да Фон­да­ци­је „Дра­гој­ло Ду­дић” књи­зи Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа „Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на – др­жав­на до­ку­мен­та” и ро­ма­ну Ма­ри­це По­по­вић „Жи­вот у па­у­чи­ни” (2005); Све­ча­на по­ве­ља про­дук­ци­је „МГ Со­ра­би­ја” за до­при­нос у из­да­ва­штву и уна­пре­ђе­ње зна­ња о нај­ста­ри­јој исто­ри­ји срб­ског на­ро­да (2007); Злат­на пла­ке­та Дру­штва „Сер­бо­на” за на­уч­но ис­тра­жи­ва­ње нај­ста­ри­је исто­ри­је Ср­ба за из­да­ва­штво у до­ме­ну ста­ри­је срб­ске исто­ри­је (2008); Спе­ци­јал­но при­зна­ње за из­да­ва­ча – Дру­га на­гра­да за Би­бли­о­те­ку „Из­во­ри”, на 60. Ме­ђу­на­род­ном сај­му књи­га у Бе­о­гра­ду (2015); Дру­га на­гра­да за Би­бли­о­те­ку Из­во­ри на 22. Ме­ђу­на­род­ном но­во­сад­ском са­ло­ну књи­га (2016); Дру­га на­гра­да „Ла­за Ко­стић”, Вер­ги­ли­је­вој „Ене­и­ди” – пре­пев на де­се­те­рац Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа на 22. Ме­ђу­на­род­ном но­во­сад­ском са­ло­ну књи­га (2016); Дру­га на­гра­да на 63. Ме­ђу­на­род­ном сај­му књи­га у Бе­о­гра­ду за де­чи­ју књи­гу „Ба­сно­ви­те при­чи­це”, аутор­ке Мир­ја­не Дра­го­вић, (2018); На­гра­ду „Вин­ча­нац”, Срп­ске ду­хов­не ака­де­ми­је Па­ра­ћин Ми­ро­сла­ви Пе­тро­вић, нај­ви­шу на­гра­ду Ака­де­ми­је за не­мер­љив и тра­јан до­при­нос истин­ској срп­ској исто­ри­ји, кул­ту­ри, ду­хов­но­сти и ци­ви­ли­за­ци­ји. При­зна­ње за из­да­вач­ку де­лат­ност и из­бор нај­вред­ни­јих књи­га од нај­ум­ни­јих срп­ских гла­ва, у је­дин­стве­ној, пра­вед­ној, по­ште­ној и у све­ту при­зна­тој Из­да­вач­кој ку­ћи „Ми­ро­слав” из Бе­о­гра­да, вла­сни­це и ди­рек­тор­ке Ми­ро­сла­ве Пе­тро­вић – ко­ја са овим при­зна­њем до­би­ја Гра­ма­ту и име­ну­је се за ре­дов­ног чла­на Срп­ске ду­хов­не ака­де­ми­је (2024). Из­да­вач­ка ку­ћа „Ми­ро­слав” до­бит­ник је и Спе­ци­јал­ног при­зна­ња на 67. Ме­ђу­на­род­ном сај­му књи­га у Бе­о­гра­ду (2024).
Од сво­јих по­че­та­ка Из­да­вач­ка ку­ћа Ми­ро­слав ре­дов­но и не­у­мор­но до­ни­ра сво­ја из­да­ња шко­ла­ма, би­бли­о­те­ка­ма, ком­па­ни­ја­ма и др. (ОШ „Др Ар­чи­балд Рајс”, Бе­о­град; ОШ „Са­ва Шу­ма­но­вић”, Бе­о­град; На­род­на би­бли­о­те­ка Ср­би­је, бе­о­град­ски МУП, оп­шти­на Зве­зда­ра, „Шко­ла ми­ра” у Кра­гу­јев­цу).
Из­да­вач­ка ку­ћа Ми­ро­слав има два ле­га­та ауто­ра – Ол­ге Лу­ко­вић-Пја­но­вић и проф. др Ре­ље Но­ва­ко­ви­ћа.

Библиографија
Издавачке куће „Мирослав” 1991–2024

Би­бли­о­гра­фи­ја Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” об­у­хва­та мо­но­граф­ске пу­бли­ка­ци­је (689 јединицa) и 23 јединицe не­књи­жне гра­ђе (ка­лен­да­ри, звуч­ни сним­ци, кар­то­граф­ска гра­ђа…), из­да­те у пе­ри­о­ду од 1991. до 2024. го­ди­не.
Би­бли­о­граф­ски опис мо­но­граф­ских пу­бли­ка­ци­ја ура­ђен је пре­ма ISBD(M) стан­дар­ду, а не­књи­жне гра­ђе пре­ма ISBD(N) стан­дар­ду. Гра­ђа са­др­жи 712 јединицa ко­је су обрaђене de vi­su. У при­ку­пља­њу гра­ђе као основ­ни из­во­ри ко­ри­шће­ни су елек­трон­ски ка­та­лог CO­BIB.SR – уза­јам­на би­бли­о­граф­ско-ка­та­ло­шка ба­за по­да­та­ка, ка­та­ло­зи Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” и ди­рек­тор­ка и глав­на уред­ни­ца Ми­ро­сла­ва Пе­тро­вић. Би­бли­о­граф­ска гра­ђа рас­по­ре­ђе­на је у две це­ли­не: Мо­но­граф­ске пу­бли­ка­ци­је и Не­књи­жна гра­ђа. Рас­по­ред би­бли­о­граф­ских је­ди­ни­ца у окви­ру це­ли­на је хро­но­ло­шки – пре­ма го­ди­ни из­да­ва­ња, а у окви­ру исте го­ди­не је­ди­ни­це су сор­ти­ра­не азбуч­ним ре­до­сле­дом. Ре­ги­стри, ко­ји до­пу­њу­ју основ­ну гра­ђу, на­ла­зе се на кра­ју би­бли­о­гра­фи­је: Ре­ги­стар на­сло­ва, Ре­ги­стар ауто­ра и Ре­ги­стар ко­лек­ци­ја. Сва име­на, на­сло­ви и пој­мо­ви у ре­ги­стри­ма су уазбу­че­ни и ве­за­ни за број би­бли­о­граф­ске је­ди­ни­це у ко­јој се на­ла­зе.
Ове го­ди­не на­вр­ша­ва­ју се 33 го­ди­не од осни­ва­ња Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” сто­га је ова би­бли­о­гра­фи­ја ма­ли до­при­нос са­зна­њу о ње­ном ра­ду и енер­ги­ји, зна­ча­ју и од­ли­ка­ма књи­жев­них и на­уч­них де­ла.

Бојана Бјелица

ОДЛИКЕ ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ
„МИРОСЛАВ”, БЕОГРАД

Из­да­вач­ка ку­ћа „Ми­ро­слав” у Но­вом Бе­о­гра­ду је ве­о­ма зна­чај­на за кул­тур­ну ба­шти­ну срп­ског на­ро­да, ње­го­ву по­вјест и за да­на­шњи по­ло­жај срп­ског на­ро­да и ње­го­вих др­жа­ва у све­ту. Ова­кво опре­де­ље­ње Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав” би тре­ба­ло да опре­де­ли срп­ске др­жав­не и на­уч­не уста­но­ве да му све­стра­но по­мог­ну, али то се још не на­слу­ћу­је. На­жа­лост. И по­ред та­квог др­жав­ног од­но­са пре­ма Из­да­ва­чу „Ми­ро­слав”, то не­ће ума­њи­ти зна­чај и од­ли­ке ње­го­вих књи­жев­них и на­уч­них де­ла. Ако се са­др­жа­ји тих де­ла да­нас не на­ла­зе у школ­ским и уни­вер­зи­тет­ским уџ­бе­ни­ци­ма, ако се не на­ла­зе у ма­ги­стар­ским, док­тор­ским и ака­дем­ским по­ду­хва­ти­ма нај­о­бра­зо­ва­ни­јих љу­ди, си­гур­но је да ће са­др­жа­ји из де­ла „Ми­ро­слав-а”, у бли­ској бу­дућ­но­сти, ис­пу­ња­ва­ти школ­ске и уни­вер­зи­тет­ске уџ­бе­ни­ке и би­ти те­ме у ма­ги­стар­ским, док­тор­ским и ака­дем­ским по­ду­хва­ти­ма.
Мо­лим слу­ша­о­це, да има­ју у ви­ду – да се у де­ли­ма Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав” не на­ла­зе са­др­жа­ји ко­ји се од­но­се са­мо на срп­ску кул­тур­ну ба­шти­ну, срп­ску по­вјест, срп­ске др­жа­ве и на да­на­шњи ме­ђу­на­род­ни по­ло­жај Ср­ба. Из­да­вач „Ми­ро­слав” је об­ја­вио де­ла о при­пад­ни­ци­ма оста­лих сло­вен­ских на­ро­да, за­тим о Гр­ци­ма, гер­ман­ским и ро­ман­ским на­ро­ди­ма, а, та­ко­ђе, и дру­гим на­ро­ди­ма на свим кон­ти­нен­ти­ма.
Све ове те­ме су у про­свет­ним и на­уч­ним де­ли­ма, у свим зе­мља­ма све­та, пред­ста­вље­не уз кри­во­тво­ре­ње по­вје­сти Ср­ба и оста­лих Сло­ве­на, а за­тим и уз кри­во­тво­ре­ње про­шло­сти дру­гих на­ро­да. Ово је ус­пе­ло за­то што су твор­ци овог кри­во­тво­ре­ња (фал­си­фи­ка­та) би­ле за­пад­но­е­вроп­ске ко­ло­ни­јал­не др­жа­ве – ко­је су вла­да­ле ско­ро свим на­ро­ди­ма све­та, те су ис­ти­ца­ле не­ки кул­тур­ни и на­уч­ни успон сво­јих древ­них, ан­тич­ких и сред­њо­ве­ков­них пре­да­ка, уз до­да­так да су пре­ци оста­лих на­ро­да (сло­вен­ских и ва­не­вроп­ских) би­ли при­ми­тив­ни, не­пи­сме­ни итд. Све ове под­ва­ле се обе­ло­да­њу­ју у књи­га­ма Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав”. Те књи­ге су пи­са­ли и срп­ски на­уч­ни­ци и на­уч­ни­ци из дру­гих зе­ма­ља, а ме­ђу њи­ма не­ко­ли­ко са­вре­ме­них аме­рич­ких на­уч­ни­ка.
На осно­ву овог крат­ког освр­та, ја­сно се уоча­ва да су од­ли­ке на­ше Ци­ви­ли­за­ци­је, од древ­них вре­ме­на до да­нас, кри­во пред­ста­вље­не. Јед­но од глав­них кри­во­тво­ре­ња је у чи­ње­ни­ци да је Беч­ко-бер­лин­ска шко­ла уне­ла у дру­штве­не на­у­ке не­и­сти­ну о пре­ци­ма Сло­ве­на – да су би­ли не­пи­сме­ни до 9. сто­ле­ћа Но­ве ере, а исти­на је друк­чи­ја. Пре­ци Сло­ве­на су твор­ци свет­ске пи­сме­но­сти, уте­ме­љи­ва­чи и гра­ди­те­љи Ци­ви­ли­за­ци­је.
Ова исти­на се на­ла­зи и у књи­зи аме­рич­ког по­вје­сни­ча­ра, Све­ти­сла­ва С. Бил­би­је, ко­ји је ро­дом из Дал­ма­ци­је: „Ста­ро­е­вроп­ски је­зик и пи­смо Етру­ра­ца”. Из­у­ча­вао је све древ­не до­ку­мен­те, књи­ге, за­пи­се на ка­ме­ну, ке­ра­ми­ци, оруж­ју, окло­пи­ма… са­чу­ва­ним у Ита­ли­ји, и уста­но­вио је да је је­зик ко­ји се ко­ри­стио на Апе­нин­ском по­лу­о­стр­ву, у дру­гом ми­ле­ни­јум Ста­ре ере – је­зик срп­ских (сло­вен­ских) пре­да­ка. Тај је­зик, Бил­би­ја зо­ве „ста­ро­е­вроп­ским”, а њи­ме су го­во­ри­ла етрур­ска пле­ме­на у Ита­ли­ји. Бил­би­ја га зо­ве етрур­ским и на­пи­са­ће, да му се са­чу­ва­ни за­пи­си мо­гу чи­та­ти по­мо­ћу да­на­шње срп­ске ћи­ри­ли­це, чи­је су гла­сов­не вред­но­сти сло­ва исто­вет­не гла­сов­ним вред­но­сти­ма зна­ко­ва етрур­ског пи­сма. Са­мо овај не­по­бит­ни за­кљу­чак је да­вао за пра­во пи­сцу, да сво­јој књи­зи да­ру­је на­слов „Ста­ро­срп­ски је­зик и ста­ро­срп­ско пи­смо Етру­ра­ца”. Ево тог са­др­жа­ја, ко­ји оправ­да­ва ову на­шу при­мед­бу о укла­ња­њу на­зи­ва за је­зик на Апе­нин­ском по­лу­о­стр­ву – „ста­ро­е­вр­оп­ски”:
„За­ме­њу­ју­ћи етрур­ска сло­ва од­го­ва­ра­ју­ћим сло­ви­ма срп­ске ћи­ри­ли­це – исте гла­сов­не вред­но­сти, утвр­дио сам, да се нај­ве­ћи број етрур­ских ре­чи на­ла­зи у ’Ри­јеч­ни­ку срп­ског је­зи­ка’ Ву­ка Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа. Та­ко­ђе, утвр­дио сам, да је­зич­ни са­став етрур­ских тек­сто­ва, при­ка­за­них у овој рас­пра­ви, пот­пу­но од­го­ва­ра је­зич­ном и ре­че­нич­ном са­ста­ву у срп­ском је­зи­ку”.
По­гле­дај­мо сад ове чи­ње­ни­це и упо­ре­ди­мо их с тек­сто­ви­ма у про­свет­ним и на­уч­ним књи­га­ма свет­ске по­вје­сти – Бил­би­ја да­је не­по­бит­не по­дат­ке да су пре­ци Сло­ве­на (пре 4000 го­ди­на) има­ли сво­је пи­смо, а нас су учи­ли, а уче и да­на­шња по­ко­ље­ња, да су се пре­ци Сло­ве­на опи­сме­ни­ли тек у 9. сто­ле­ћу но­ве ере!!!
Мо­ра­мо се сло­жи­ти, да ови за­кључ­ци Све­ти­сла­ва С. Бил­би­је о древ­но­сти срп­ског пи­сма и рас­про­сти­ра­њу срп­ског је­зи­ка на под­руч­ју Евро­пе и Ази­је, ни­су при­хва­ти­ли зва­нич­ни свет­ски исто­ри­ча­ри и фи­ло­ло­зи, али је све ви­ше са­вре­ме­них ис­тра­жи­ва­ча ко­ји су са­гла­сни с овим ра­дом Све­ти­сла­ва С. Бил­би­је. Ме­ђу њи­ма је и проф. др Иво Вук­че­вић с ка­ли­фор­ниј­ског Бар­ба­ра уни­вер­зи­те­та. Оба­ве­шта­ва нас, да ни­је би­ло на­ро­да у Ан­ти­ци ко­ји је но­сио име Сло­ве­ни. То­га ни­је би­ло, ка­же Вук­че­вић, пре 6. сто­ле­ћа но­ве ере. Твр­ди, да су ста­ро­се­де­о­ци Бал­ка­на, у ан­тич­ким до­ку­мен­ти­ма, по­зна­ти са­мо под име­ни­ма: Ср­би, или Вен­ди, Или­ри, Да­ча­ни, Ве­не­ти, Тра­ча­ни… Проф. др Иво Вук­че­вић нас ла­ко уве­ра­ва да је ста­нов­ни­штво Бал­ка­на и ста­нов­ни­штво у оста­лим де­ло­ви­ма Евро­пе би­ло срп­ско. Овим за­кључ­ком, он је дао за пра­во Све­ти­сла­ву С. Бил­би­ји, кад је древ­ни је­зик у Ита­ли­ји и Тур­ској на­звао ср­би­цом (срп­ским је­зи­ком). Ево ка­ко тај древ­ни је­зик Ср­ба и срп­ско древ­но име (не сло­вен­ско) об­ја­шња­ва проф. др Иво Вук­че­вић:
„Као што сле­де­ће крат­ке тврд­ње по­ка­зу­ју, сви го­ре­спо­ме­ну­ти су ап­со­лут­но си­гур­ни (европ­ски сла­ви­сти, ко­је је на­во­дио про­фе­сор др Иво Вук­че­вић, МБ), да су древ­ни Сло­ве­ни: Вен­ди, Ан­ти и Скла­ви­ни – би­ли по­зна­ти као Ср­би:
1) ’Ср­би’ је из­вор­но, пр­во­бит­но, до­ма­ће и за­јед­нич­ко, име свих Сло­ве­на;
2) Ра­ни грч­ко-рим­ски исто­ри­ча­ри не зна­ју ни­шта о име­ну ’Слав’, они го­во­ре са­мо о Вен­ди­ма, или Ср­би­ма;
3) У по­чет­ку, Сло­ве­ни су се на­зи­ва­ли сво­јим до­ма­ћим име­ном, Ср­би, док су их стран­ци, на­ро­чи­то Гер­ма­ни, зва­ли Вен­ди или Вин­ди;
4) Пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма нај­ве­ћих струч­ња­ка за ово пи­та­ње, у ста­ри­ни су се сви Сло­ве­ни зва­ли: Ср­би;
5) ’Ср­би’ је би­ло име свих сло­вен­ских на­ро­да, мно­го пре по­ја­ве име­на Сло­ве­ни или Ан­ти;
6) ’Ср­би’ је не­кад би­ло име свих Сло­ве­на, ко­је су њи­хо­ви за­пад­ни су­се­ди зва­ли и Вен­ди, Вин­ди и Ве­не­ди;
7) Вре­ме­ном је из­вор­но име Ср­би из­гу­бље­но, име Ан­ти не­ста­ло је у 6. ве­ку пре Хри­ста, а од 6. ве­ка Но­ве ере, па на­да­ље, у хро­ни­ка­ма се по­ја­вљу­ју име­на Сла­ви и Сла­ви­ни. У вре­ме ка­да су да­на­шњи Сло­ве­ни би­ли је­дан на­род, зва­ли су се Сар­ба­ци, Со­ра­би, Сор­би, Ср­би…
11) У ста­ри­ни, сви Сло­ве­ни су се зва­ли Вен­ди или Ср­би. Не мо­гу ре­ћи, да ли је јед­но прет­хо­ди­ло оном дру­гом, или су се оба по­ја­ви­ла у исто вре­ме. Ве­ћа је ве­ро­ват­но­ћа – да су у исто вре­ме јед­но име, ’Ср­би’, ко­ри­сти­ли из­вор­ни но­си­о­ци”.
У књи­га­ма не­ко­ли­ко ауто­ра Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав” (а у пр­вом ре­ду књи­га­ма ака­де­ми­ка Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа), на­ла­зе се исто­вет­не тврд­ње о Ср­би­ма из дав­ни­на у Евро­пи и Ази­ји. Та­ко је Јар­че­вић опи­сао и срп­ски уста­нак про­тив Ри­мља­на, што се на­ла­зи у де­лу из 18. сто­ле­ћа – ка­то­лич­ког све­ште­ни­ка – Ср­би­на, фра Ан­дри­је Ка­чи­ћа Ми­о­ши­ћа. Он по­твр­ђу­је Бил­би­ји­не на­во­де о ан­тич­кој рас­про­стра­ње­но­сти Ср­ба и њи­хо­вом ста­ро­се­де­ла­штву на Бал­ка­ну, без об­зи­ра што зва­нич­на исто­ри­ја Евро­пе пи­ше, да су Ср­би до­шли на Бал­кан тек у 7. сто­ле­ћу но­ве ере:
„На сед­му го­ди­ну по ро­ђе­њу Ису­со­ву, би­ху кра­љи Дал­ма­ти­на и Сло­ве­на Ба­та и Пи­нет. Ови се ди­го­ше про­тив Ри­мља­на, а има­ђа­ху вој­ске осам сто­ти­на иља­да пи­ша­ка и дви­ста иља­да ко­њи­ка, ка­ко пи­ше Ве­ле­јус Ри­мља­нин, то чи­ни ми­ли­ун – у све. На пу­но ми­ста, Ри­мља­не иси­ко­ше, на тај на­чин – ни­су ни­ка­дар би­ли у ве­ће­му стра­ху, ту­зи, ни жа­ло­сти. На осму го­ди­ну, до­ђе рим­ска вој­ска у Дал­ма­ци­ју, тер са­ме Ма­ка­ра­не обла­да. На де­ве­ту го­ди­ну, Ри­мља­ни раз­би­ше сло­вин­ску вој­ску и уфа­ти­ше Ба­та и Пи­не­та, кра­ље Сло­вин­ске”.
Са­вре­ме­ни ру­ски исто­ри­чар, Ки­ке­шев Ни­ко­лај Ива­но­вич, у књи­зи „Ме­га­и­сто­ри­ја”, твр­ди оно што и Све­ти­слав С. Бил­би­ја, јер на­ла­зи Сло­ве­не у Евро­пи и Ази­ји (у ан­ти­ци и ра­ном сред­њем ве­ку) – под име­ни­ма Ски­та и Сар­ма­та. Ко­ли­ко је то увер­љи­во, ви­ди се и у чи­ње­ни­ци да се Ски­ти и Сар­ма­ти спо­ми­њу у ан­ти­ци на под­руч­ји­ма где Сло­ве­ни и да­нас жи­ве. А спо­ми­њу се и у да­на­шњим под­руч­ји­ма Гер­ма­на и Ро­ма­на, где их на­ла­зи и спо­ме­ну­ти аме­рич­ки проф. др Иво Вук­че­вић. Ни­је на од­мет, да спо­ме­не­мо и исто­вет­не тврд­ње о пре­ци­ма да­на­шњих Сло­ве­на под име­ни­ма Ски­та и Сар­ма­та и ових срп­ских ис­тра­жи­ва­ча срп­ске (сло­вен­ске) древ­но­сти: проф. др Ол­ге Лу­ко­вић-Пја­но­вић, ака­де­ми­ка Јо­ва­на И. Де­ре­ти­ћа, Си­ме Лу­ки­на Ла­зи­ћа, др Ми­ло­ша Ми­ло­је­ви­ћа и дру­гих. Све то, по­пут њих, твр­ди и Ки­ки­шев:
„Е. И. Кла­сен утвр­ђу­је, да је огром­но пле­ме све­та – Ски­ти и ве­ће од ње­га, по ка­зи­ва­њу Пто­ло­ме­ја, пле­ме Сар­ма­та, и ве­ли­ко пле­ме Сло­ве­на, њих све број­ни древ­ни исто­ри­ча­ри упо­ре­ђу­ју с бро­јем зве­зда на не­бу – уства­ри су је­дан те исти на­род”.
По­себ­ну вред­ност има књи­га из­да­ва­ча „Ми­ро­слав”, ру­ског и аме­рич­ког ака­де­ми­ка и про­фе­со­ра са Хар­вар­да, Ана­то­ли­ја Алек­се­је­ви­ча Кљо­со­ва. Он је ис­пи­ти­вао ДНК у ко­сти­ма ста­нов­ни­ка Бал­ка­на од пре 12.000 го­ди­на. До­ка­зу­је ака­де­мик Кљо­сов да је Бал­кан ко­лев­ка пре­да­ка свих да­на­шњих Сло­ве­на. Ове чи­ње­ни­це су уне­се­не у уни­вер­зи­тет­ске књи­ге САД, а у срп­ским зе­мља­ма се то мо­же на­ћи са­мо у Кљо­со­вље­вој књи­зи Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” у Бе­о­гра­ду: „По­ре­кло Сло­ве­на, освр­ти на ДНК-ге­не­а­ло­ги­ју”. На осно­ву ДНК, Кљо­сов је уста­но­ви да су се пре­ци Ср­ба (Сло­ве­на) кре­та­ли и на­се­ља­ва­ли Се­вер­ну Афри­ку, Бли­ски и Сред­њи ис­ток у дру­гом ми­ле­ни­ју­му ста­ре ере и да су до­се­гли за­пад­не де­ло­ве Ин­ди­је. По­том­ци тих на­ших пре­да­ка бро­је да­нас у Ин­ди­ји сто ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка и Из­да­вач­ка ку­ћа „Ми­ро­слав” је упу­ти­ла пред­лог др­жав­ни­ци­ма у свим сло­вен­ским зе­мља­ма – да се с тим број­ним на­шим ро­ђа­ци­ма ус­по­ста­ве бли­ски од­но­си у свим обла­сти­ма.
Вред­на је и књи­га Дра­га­на Ж. Ди­вја­ка: „При­лог за­шти­ти срб­ског на­ро­да и је­зи­ка од ту­ђи­на и ту­ђи­ца”, у ко­јој се до­ка­зу­је, да у срп­ском је­зи­ку ни­је по­треб­на ни­јед­на реч из стра­них је­зи­ка. Не тре­ба нам ни реч „ин­фор­ма­ци­ја”, пре­по­ру­чу­је Ди­вјак, јер су леп­ше ре­чи „оба­ве­ште­ње” и „по­да­так”.
Ту су и све три књи­ге др Ол­ге Лу­ко­вић-Пја­но­вић: „Ср­би… на­род нај­ста­ри­ји” – у тре­ћој књи­зи је уба­чен и део ко­ји ни­је био у ра­ни­јим из­да­њи­ма.
Књи­га Ми­лен­ка Би­је­ли­ћа је оста­ви­ла до­бар ути­сак на чи­та­о­це, јер је у њој реч о срп­ским ди­на­сти­ја­ма пре Не­ма­њи­ћа – од 490. до 1171. го­ди­не: „Срп­ске др­жа­ве и ди­на­сти­је пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа”.
Књи­га „Об­ред­не пје­сме древ­них Ср­ба из Ин­ди­је” А. Б. Ар­се­но­ви­ћа је по­себ­не вред­но­сти, јер су у њој ску­пље­не пе­сме и пре­да­ња о пре­ци­ма Ср­ба, ко­ји су у прет­хри­шћан­ским вре­ме­ни­ма сти­за­ли с Хел­ма (Бал­ка­на) до Сред­њег ис­то­ка и Ин­ди­је, где су ши­ри­ли пи­сме­ност и кул­ту­ру – и осни­ва­ли сво­је др­жа­ве. Са­др­жа­ји тих пе­са­ма из срб­ских бал­кан­ских зе­ма­ља су че­сто исто­вет­не са­др­жа­ји­ма пе­сме на сан­скри­ту из Ин­ди­је – „Рг-ве­да”.
Књи­га проф. др Дра­го­љу­ба Пе­тро­ви­ћа: „За­пер­ци срп­ског је­зи­ка” је бо­гом­да­на за све оне ко­је за­ни­ма бит и од­ли­ке срб­ског је­зи­ка. У овом де­лу је ја­сно и ка­ко се у др­жа­ви Ју­жних Сло­ве­на не­на­уч­но по­сту­па­ло са срп­ским је­зи­ком – што је до­ве­ло до ње­го­вог „пре­тва­ра­ња” у дру­ге је­зи­ке – из­ми­шље­не је­зи­ке: хр­ват­ски, бо­шњач­ки, цр­но­гор­ски…
Књи­га цр­но­гор­ског пу­ков­ни­ка из Пр­вог свет­ског ра­та, Ла­за­ра Ра­шо­ви­ћа: „Цр­на Го­ра у европ­ском ра­ту”, ни­ко­га не­ће оста­ви­ти рав­но­ду­шним, јер су у њој чи­ње­ни­це ко­је су би­ле укла­ња­не из школ­ских и уни­вер­зи­тет­ских књи­га, а са­др­жи, из­ме­ђу оста­лог, да је књаз Ни­ко­ла, у са­рад­њи с оку­па­тор­ском – Аустро­у­гар­ском, ор­га­ни­зо­вао по­мор срп­ске вој­ске кад је пре­ла­зи­ла пре­ко Ал­ба­ни­је у Пр­вом свет­ском ра­ту.
Књи­га из 19. сто­ле­ћа „Ср­бин од Ср­би­на” Си­ме Лу­ки­на Ла­зи­ћа, би­ла је, на при­ти­сак Аустро­у­гар­ске, укло­ње­на из про­да­је у Ср­би­ји, јер је упу­ћи­ва­ла на срп­ско ста­ро­се­де­ла­штво на Хел­му (Бал­ка­ну) и у По­ду­на­вљу и на срп­ску пи­сме­ност из нај­ста­ри­јег до­ба.
Нај­по­зна­ти­ја, нај­ти­ра­жни­ја и нај­зна­чај­ни­ја књи­га Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав” је „Ср­би… на­род нај­ста­ри­ји” – тро­том­но де­ло др Ол­ге Лу­ко­вић-Пја­но­вић. Оно ни­је плод са­мо фи­ло­ло­шког ис­тра­жи­ва­ња, не­го и по­вје­сног (исто­риј­ског). Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић се у свим обла­сти­ма од­лич­но сна­ла­зи­ла. Док­то­ри­ра­ла је на Сор­бо­ни, а у сво­је де­ло је уне­ла све што је на­шла у за­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма. Мо­гла је ова Срп­ки­ња да про­чи­та све што је пи­са­но на ста­ро­грч­ком, ста­ро­ла­тин­ском и на још се­дам свет­ских је­зи­ка. По­зна­ва­о­цу де­вет је­зи­ка ни­је мо­гло да про­мак­не ни­шта зна­чај­но из ста­ре свет­ске исто­ри­је. Др Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић по­ни­ре у ми­ле­ни­ју­ме пре Хри­сто­вог ро­ђе­ња, про­на­ла­зе­ћи тра­го­ве срп­ских др­жа­ва од Ин­ди­је до За­пад­не Евро­пе и уоча­ва­ју­ћи да се сан­скрит (на­вод­ни пра­о­тац ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка) по­ја­вљу­је, са­мо, као нај­ста­ри­ји об­лик срп­ског је­зи­ка – ка­ко је то на­го­ве­стио Ол­гин су­сед Чи­ка-Спи­ро. Но, за да­на­шњу слу­жбе­ну на­у­ку то ће још оста­ти са­мо, као је­дан од је­ре­тич­ких за­кљу­ча­ка, па је др Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић раз­у­ме­ва­ла за­што је њен про­фе­сор са Сор­бо­не од­био да по­ле­ми­ше о при­су­ству срп­ских ре­чи у ба­скиј­ском је­зи­ку. Ка­сни­је је при­ку­пи­ла ве­ли­ки број по­да­та­ка о то­ме да фран­цу­ски и оста­ли фи­ло­зо­фи од­у­ста­ју од де­таљ­ни­је ана­ли­зе по­ре­кла грч­ких ре­чи, па, у мно­гим при­ли­ка­ма, за­кљу­чу­ју о њи­ма на сле­де­ћи на­чин: „Оп­скур­не, без ети­мо­ло­ги­је – егеј­ске, ана­тол­ске, по­ре­кла не­по­зна­тог, чак су и не­ин­до­е­вроп­ске…”
Про­чи­тав­ши све што се мо­гло на­ћи од исто­риј­ских до­ку­ме­на­та, др Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић на­ла­зи да су и исто­ри­ча­ри, као и фи­ло­ло­зи, пра­ви­ли по­гре­шне про­це­не и до­но­си­ли кри­ве за­кључ­ке – по­себ­но кад је у пи­та­њу про­шлост Ср­ба и оста­лих Сло­ве­на. За­то ће она пре­по­ру­чи­ти да се за­не­ма­ре ра­до­ви не­ких са­вре­ме­них исто­ри­ча­ра и да се про­чи­та шта су о то­ме на­пи­са­ли ан­тич­ки пи­сци.
Дав­но пи­са­ни исто­риј­ски до­ку­мен­ти от­кри­ва­ју да су Ср­би нај­ста­ри­ји ме­ђу Сло­ве­ни­ма и да су у прет­хри­шћан­ско до­ба, пре грч­ке и рим­ске ци­ви­ли­за­ци­је, на­се­ља­ва­ли Бал­кан­ско по­лу­о­стр­во. Ту су их хро­ни­ча­ри за­ти­ца­ли и на­зи­ва­ли ло­кал­ним име­ни­ма: Пе­ла­зги, Или­ри, Тра­ча­ни, Да­ча­ни, Ве­не­ти, Три­ба­ли, Ра­ша­ни, Ја­по­ди, Дал­ма­ти…
Ро­бер Си­при­јан ће за­пи­са­ти: „Ни­је ли ја­сно да име Ср­бин, упра­во исто та­ко као и име Венд, озна­ча­ва це­лу сло­вен­ску ра­су?… По­ре­кло свих Сло­ве­на је од Или­ро-Ср­ба”. Он по­ду­нав­ске и бал­кан­ске Ср­бе зо­ве Про­то-Ср­би­ма. Др Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић на­ла­зи код Хе­ро­до­та по­дат­ке да се Ср­би (Ста­ри Ср­би, или Про­то Ср­би) раз­ли­чи­то на­зи­ва­ју и да су мно­го­љу­дан на­род: „На­род Тра­ча­на је по­сле Хин­ду­са нај­мно­го­број­ни­ји. Ка­да би њи­ма вла­дао је­дан чо­век и јед­на ми­сао, би­ли би не­по­бе­ди­ви и ја­чи од свих на­ро­да. По мом ми­шље­њу… име­на има­ју мно­га и раз­ли­чи­та пре­ма обла­сти­ма, али су им оби­ча­ју у све­му, код свих, исти…”
По­сле овог, а и дру­гих по­да­та­ка о исто­ри­ји Ср­ба (Сло­ве­на), др Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић ће, са се­том, при­ме­ти­ти: „На­уч­ни­ци За­па­да су све што се од­но­си на њих, па и на Гр­ке, Ри­мља­не и Егип­ћа­не об­ра­ди­ли до нај­ве­ћих тан­чи­на. Ме­ђу­тим, све оно што ни­је ишло – из би­ло ко­јих раз­ло­га – њи­хо­вим уче­њи­ма у при­лог, ко­мен­та­ри­са­ли су или с нај­ве­ћом по­вр­шно­шћу или су то, пак, пот­пу­но од­ба­ци­ва­ли, што је упра­во слу­чај и с гор­њим Хе­ро­до­то­вим тек­стом, о ко­јем су из­ре­че­не тек са­мо не­ке прет­по­став­ке и ми­сао да се Хе­ро­дот, ве­ро­ват­но, пре­ва­рио”.
Из­да­вач „Ми­ро­слав” се оба­ве­зао да спре­ча­ва на­сто­ја­ња о за­бо­ра­ву за­пад­но­е­ворп­ског ге­но­ци­да над Ср­би­ма (пре­ко Хр­ват­ске) и од 1990. до 1995, као што је то чи­ње­но и ра­ни­је. Та­ко су у књи­га­ма исто­риј­ски по­да­ци о уче­ста­лим зло­чи­ни­ма За­пад­но­е­вро­пља­на над пра­во­слав­ним Ср­би­ма То се чи­ни­ло, да по­но­вим, и уз по­моћ Ср­ба пре­ве­де­них из пра­во­слав­не у ри­мо­ка­то­лич­ку и му­сли­ман­ску ве­ру, ко­је су (фал­си­фи­ка­ти­ма у школ­ским књи­га­ма и јав­ним гла­си­ли­ма) убе­ди­ли да не при­па­да­ју срп­ској на­ци­ји, не­го да су они са­мо Хр­ва­ти и Бо­шња­ци.
Ове и дру­ге по­дат­ке о ко­ло­ни­јал­ном де­ло­ва­њу За­пад­но­е­вро­пља­на про­тив пра­во­слав­них Ср­ба и дру­гих Сло­ве­на, уне­ла је проф. Ве­ра Ми­ло­са­вље­вић у сво­ју књи­гу: „Чу­ва­ри име­на”. Об­ја­ви­ла ју је Из­да­вач­ка ку­ћа „Ми­ро­слав”.
У њој је пред­ста­вље­но по­кла­ња­ње срп­ске кул­тур­не ба­шти­не Хр­ва­ти­ма, Сло­вен­ци­ма и Ру­му­ни­ма. Ово из­гле­да не­ло­гич­но, али са­мо за­то што су срп­ске на­уч­не уста­но­ве то при­кри­ва­ле – на та­ко вешт на­чин, да су са­мо рет­ки срп­ски ис­тра­жи­ва­чи то от­кри­ва­ли. Ме­ђу њи­ма је и Ве­ра Ми­ло­са­вље­вић, ду­го го­ди­на за­по­сле­на у Би­бли­о­те­ци Ма­ти­це срп­ске у Но­вом Са­ду. Из­ме­ђу оста­лог, упу­ћу­је да су срп­ске књи­ге, из­да­ва­не од 15. до 17. сто­ле­ћа и об­ја­вље­не у „Ка­та­ло­гу ста­рих и рет­ких књи­га Би­бли­о­те­ке Ма­ти­це Срп­ске”, Но­ви Сад, 1994, пред­ста­вље­не за „ју­жно­сло­вен­ске штам­па­не књи­ге”, што ни­је тач­но, јер су то де­ла са­мо срп­ских пи­са­ца, срп­ских уста­но­ва и срп­ских цр­ка­ва. Об­ја­вљи­ва­на су у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри, Мле­тач­кој Ре­пу­бли­ци и Ру­му­ни­ји. Ове књи­ге не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе са пи­сци­ма и штам­па­ри­ја­ма Сло­ве­на­ца и Хр­ва­та. Та­ко­ђе, не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе ни с ру­мун­ским пи­сци­ма и ру­мун­ским штам­па­ри­ја­ма, јер су све пи­са­не срп­ским пи­смом и на срп­ском је­зи­ку. Ру­мун­ски је­зик је ства­ран од 16. до 19. сто­ле­ћа, а ста­нов­ни­штво Ру­му­ни­је и Мол­да­ви­је се слу­жи­ло срп­ским је­зи­ком, а цр­кве (и мол­дав­ске и ру­мун­ске) би­ле су у окви­ру Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве – до 1864, а не­ке и до 1919. го­ди­не. И та­ко, књи­ге на срп­ском је­зи­ку су свр­ста­не у ру­мун­ску сред­ње­ве­ков­ну књи­жев­ност! Ве­ра Ми­ло­са­вље­вић све­до­чи, да је Ма­ти­ца срп­ска по­сту­пи­ла не­ра­зум­но и за­то што је из­бе­гла да ову вр­сту књи­жев­но­сти озна­чи ра­ни­је при­хва­ће­ним име­ном – ср­бу­ље. У том слу­ча­ју се не би мо­гло де­си­ти, да их при­сва­ја­ју Хр­ва­ти, Сло­вен­ци и Ру­му­ни. Уз ово оту­ђе­ње, на­во­ди Ве­ра Ми­ло­са­вље­вић, оту­ђе­на су и срп­ска де­ла пи­са­на ла­ти­ни­цом, јер се она тре­ти­ра­ју као део хр­ват­ске кул­тур­не ба­шти­не. У том слу­ча­ју, и не­ка де­ла Пе­тра Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, не фи­гу­ри­ра­ју као срп­ска, јер су об­ја­вље­на на ла­ти­ни­ци.
Је­дан од нај­зна­чај­ни­јих пи­са­ца Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав” је проф. др Ре­ља Но­ва­ко­вић, ко­ји је још 1971. об­ја­вљи­ва­о­по­дат­ке ко­ји су упу­ћи­ва­ли на кри­во­тво­ре­ну по­вјест све­та. „Ми­ро­слав” је об­ја­вио ви­ше ње­го­вих књи­га, а по­себ­но тре­ба обра­ти­ти па­жњу на књи­ге: „Ср­би – име Ср­би кроз вре­ме и про­стор”, „Још о по­ре­клу Ср­ба – и сва срб­ска идо­лу слу­жа­ше Да­го­ну”, „Ср­бин рим­ски цар”, „Ср­би и њи­хо­ви пра­дав­ни срод­ни­ци”, дво­је­зич­ну на срп­ском и ен­гле­ском је­зи­ку „Кар­пат­ски и Ли­киј­ски Ср­би – при­ло­зи за исто­ри­ју Ср­ба од дру­гог ми­ле­ни­ју­ма пре Хри­ста до XIV ве­ка”…
Проф. др Ре­ља Но­ва­ко­вић је (1971) под­сти­цао ко­ле­ге, да ис­тра­жу­ју пи­сме­ност Сло­ве­на, чи­ји се тра­го­ви на­зи­ру и пре но­ве ере. По­ред то­га, упу­ћи­вао је на не­мо­гућ­ност не­ка­кве се­о­бе Сло­ве­на у сед­мом сто­ле­ћу но­ве ере – иза Кар­па­та на Хелм (Бал­кан). Те тврд­ње у зва­нич­ној по­вје­сти (исто­ри­ји) Евро­пе, до­во­дио је у сум­њу, јер пре то­га на­ла­зи по­дат­ке о срп­ским на­се­о­би­на­ма у Ср­би­ји – и то у 4. сто­ле­ћу. На­шао је по­дат­ке о би­ску­пу Ни­ке­ти у Ре­ме­зи­ја­ни (Бе­лој Па­лан­ци, у Ср­би­ји), ко­ји је жи­вео у 4. и по­чет­ком 5. сто­ле­ћа. По­да­так – да је Ни­ке­та Ре­ме­зи­јан­ски све­до­чио о по­кр­шта­ва­њу Ср­ба од 330. го­ди­не у Ср­би­ји, на Хел­му (Бал­ка­ну), бе­ле­жи и „Бри­тан­ска ен­ци­кло­пе­ди­ја”, у ко­јој је и уоби­ча­је­но ко­ло­ни­јал­но ома­ло­ва­жа­ва­ње дру­гих на­ро­да, па је упи­са­но – да су Ср­би при­ми­ти­ван на­род. То ру­га­ње Ср­би­ма се мо­же за­не­ма­ри­ти, јер је вред­ност овог ен­ци­кло­пе­диј­ског са­др­жа­ја од ве­ли­ког зна­ча­ја. Њи­ме се оспо­ра­ва зва­нич­на по­вјест (исто­ри­ја) Ср­ба и оста­лих Сло­ве­на и по­твр­ђу­је, да је срп­ско ста­нов­ни­штво на Хел­му (Бал­ка­ну) – у 4. сто­ле­ћу. Зна­чи, ни­су Ср­би сти­гли на Хелм (Бал­кан) тек у 7. сто­ле­ћу – ка­ко пи­ше у књи­га­ма зва­нич­не по­вје­сти (исто­ри­је). Да се не би схва­ти­ло, да је мо­гу­ћа гре­шка и у бри­тан­ској ен­ци­кло­пе­ди­ји, тре­ба има­ти у ви­ду, да је по­да­так о по­кр­шта­ва­њу Ср­ба у 4. сто­ле­ћу са­чу­ван у ла­тин­ској књи­зи о Ни­ке­ти из Ре­ми­зи­ја­не. Та књи­га је би­ла на рас­по­ла­га­њу и сло­вен­ским по­вје­сни­ча­ри­ма и др­жав­ни­ци­ма, а ни­ко од њих је ни­је ко­ри­стио по­след­ња два сто­ле­ћа – што је чу­до над чу­ди­ма. Уме­сто то­га су при­хва­ти­ли под­ва­лу о се­о­би Сло­ве­на у 7. сто­ле­ћу, о по­кр­шта­ва­њу Сло­ве­на у де­ве­том сто­ле­ћу и о опи­сме­ња­ва­њу Сло­ве­на у де­ве­том сто­ле­ћу. По­гле­дај­мо исти­ну о по­кр­шта­ва­њу Ср­ба у „Бри­тан­ској ен­ци­кло­пе­ди­ји”, ко­ју је проф. др Ре­ља Но­ва­ко­вић ну­дио срп­ским на­уч­ним уста­но­ва­ма сре­ди­ном два­де­се­тог сто­ле­ћа, али оне то ни­су при­хва­та­ле: „Ни­ке­та из Ре­ми­зи­ја­не (ра­ни 5. век): грч­ки епи­скоп, те­о­лог и ком­по­зи­тор ли­тур­гиј­ских сти­хо­ва, чијa су ми­си­о­нар­ска ак­тив­ност и пи­са­ње ре­зул­ти­ра­ли хри­сти­ни­за­ци­јом срп­ских сло­вен­ских ре­ги­о­на и уво­ђе­њем ла­тин­ске кул­ту­ре ме­ђу про­сте вар­ва­ре у до­ли­ни Ду­на­ва… Дру­ги па­три­стич­ки пи­сци, укљу­чу­ју­ћи исто­ри­ча­ра цр­кве у 5. сто­ле­ћу, Ге­на­ди­у­са из Мар­се­ља, сма­тра­ју Ни­ке­ту за­слу­жним за про­мо­ви­са­ње ла­тин­ске цр­кве­не му­зи­ке ме­ђу но­во­кон­вер­то­ва­ним при­ми­тив­ним Ср­би­ма…”
За­ни­мљи­во је и то, да про­фе­сор Ре­ља Но­ва­ко­вић утвр­ђу­је, да су у Ру­му­ни­ји Ср­би по­што­ва­ли бо­га Да­го­на (по­ла чо­век по­ла ри­ба) и да је рим­ски цар Ли­ки­ни­је (са­вла­дар Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког) био про­тив­ник но­ве хри­шћан­ске ве­ре, а по­бор­ник бо­га Да­го­на, па да је, због то­га, про­тив ње­га за­ра­тио цар Кон­стан­тин Ве­ли­ки. Проф. др Ре­ља Но­ва­ко­вић на­ла­зи исто бо­жан­ство, с раз­ви­је­ним кул­том, и код на­ро­да у Ме­со­по­та­ми­ји. А та­мо у Ме­со­по­та­ми­ји (у да­на­шњем Ира­ку и Ира­ну), ан­тич­ки кар­то­гра­фи су убе­ле­жи­ли сле­де­ћа ге­о­граф­ска име­на, од ко­јих су се не­ка за­др­жа­ла и до да­нас: Ба­ба, Пи­ран, Ри­сан, Бе­ра­на, Би­хаћ, Бар, Де­бар, Лим, Ба­ри, Бо­јан, Ко­лар, Ко­тур и мно­га дру­га – из срп­ског (сло­вен­ског) је­зи­ка.
Да не би­смо ово срп­ско при­су­ство Ср­ба у Ин­ди­ји и ис­точ­ном Ира­ну пред­ста­вља­ли са­мо на осно­ву ра­до­ва срп­ских исто­ри­ча­ра, спо­ме­ну­ће­мо и јед­ног Нем­ца, др Ото-а Хе­не­на. Он је (још 1847) об­ја­вио „Оп­шту исто­ри­ју од пра­вре­ме­на до да­на­шњих да­на”, на­во­де­ћи од­ла­зак европ­ског чо­ве­ка до Ин­ди­је: „Сви бе­ли на­ро­ди из­ме­ђу Ар­хи­пе­ла­га и Ин­да су до­шли по­бед­нич­ки из Евро­пе, и овај по­крет ’Бе­лих’ је нај­ве­ћа свет­ска те­ма ан­те­ди­лу­ван­ске исто­ри­је, чи­ји по­че­так ’Ге­не­сис’, пр­во у Јер­ме­ни­ји, пре­по­зна­ше, и ис­точ­но пре­ма Ин­ди­ји и ју­жно – пре­ма Ба­бе­лу спро­ве­до­ше”.
За­ни­мљи­ви су за­пи­си јед­ног од нај­ти­ра­жни­јих пи­са­ца у Из­да­вач­кој ку­ћи „Ми­ро­слав”, ака­де­ми­ка Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа. Он је пред­ста­вио рад проф. др Ва­ле­ри­ја Алек­се­је­ви­ча Чу­ди­но­ва у сво­јој књи­зи „За­пад и срп­ско-ру­ски од­но­си”, где мо­же­мо ја­сно схва­ти­ти за­што су за­пад­но­е­вроп­ски на­уч­ни­ци то­ли­ко про­тив Ср­ба, ви­ше не­го про­тив дру­гих Сло­ве­на, те су их под­вр­га­ва­ли би­о­ло­шком ис­тре­бље­њу у ве­ли­ким раз­ме­ра­ма – и у Пр­вом и у Дру­гом свет­ском ра­ту. Од­го­вор на то нам пру­жа и књи­га Све­ти­сла­ва С. Бил­би­је, јер се и у њој спо­ми­њу Ср­би у пред­рим­ском до­бу и срп­ско пи­смо у вре­ме­ну пре не­го што се спо­ми­њу грч­ки и ла­тин­ски је­зик. То срп­ско спо­ми­ња­ње у древ­на вре­ме­на ру­ши зва­нич­ну исто­ри­ју Евро­пе, у ко­јој се твр­ди – да су Сло­ве­ни (што зна­чи и Ср­би) би­ли не­пи­сме­ни до де­ве­тог сто­ле­ћа но­ве ере. И та­ко, у древ­ним из­во­ри­ма се мо­же про­чи­та­ти на­род­но срп­ско име, а не и сло­вен­ско, те је за­то љут­ња пред­став­ни­ка ко­ло­ни­јал­них европ­ских др­жа­ва пре­ма Ср­би­ма би­ла увек при­сут­на, као и љут­ња пре­ма ста­ро­се­де­о­ци­ма Аме­ри­ке – чи­ји ста­ри за­пи­си (као и срп­ски) обе­ло­да­њу­ју по­дат­ке о ви­со­кој ци­ви­ли­за­ци­ји Ма­ја, Ин­ка и дру­гих. Ака­де­мик Јар­че­вић је, сле­де­ћи ис­тра­жи­ва­ње Чу­ди­но­ва, на­ша­о­и­сто­ве­тан од­нос за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва пре­ма кул­тур­ној ба­шти­ни Ср­ба (Сло­ве­на), Ма­ја и Ин­ка: „Мо­ра да за­пад­но­е­вроп­ска од­бој­ност пре­ма срп­ском име­ну има сво­је раз­ло­ге. У Аустро­у­гар­ској, Не­мач­кој, Фран­цу­ској, Бри­та­ни­ји… ни­је за­бе­ле­же­но су­зби­ја­ње сло­вен­ског име­на, ни за­зи­ра­ње од дру­гих на­ци­о­нал­них име­на Сло­ве­на. Без бо­ја­зни су За­пад­ња­ци спо­ми­ња­ли: Ру­се, По­ља­ке, Че­хе, Сло­ва­ке, Укра­јин­це, Бу­га­ре, Хр­ва­те, Сло­вен­це, Бе­ло­ру­се… Са­мо је срп­ско име, из не са­свим по­зна­тих раз­ло­га, не­ра­до спо­ми­ња­но, па и укла­ња­но. Је­дан од раз­ло­га за ње­го­во од­ба­ци­ва­ње је, ве­ро­ват­но, у чи­ње­ни­ци што је би­ло у ан­ти­ци при­сут­но на ско­ро це­лом европ­ском кон­ти­нен­ту и што су, до да­нас, оста­ли то­по­ни­ми из срп­ског (сло­вен­ског) је­зи­ка у свим европ­ским др­жа­ва­ма, па и у азиј­ским – од Сре­до­зем­ног мо­ра до цен­трал­не Ин­ди­је. Зна­чи – у ан­ти­ци се ни­је спо­ми­ња­ло сло­вен­ско име, па оно ни­је сме­та­ло љу­бо­мор­ним За­пад­ња­ци­ма и Ва­ти­ка­ну. И ка­сни­је ис­кр­сла име­на за по­је­ди­не срп­ске (сло­вен­ске) на­ро­де: Ру­си, Сло­ва­ци, По­ља­ци, Че­си, Бе­ло­ру­си, Ру­си­ни… ни­су, та­ко­ђе, сме­та­ла, јер ни њих не­ма у ан­тич­ким из­во­ри­ма. Но, За­пад­но­е­вро­пља­ни ни­су ску­пља­ли и из­у­ча­ва­ли кул­тур­ну ба­шти­ну би­ло ко­јег сло­вен­ског на­ро­да, јер би, опет, на­га­зи­ли на срп­ско име. Ни­су!!! За­то се о Сло­ве­ни­ма ни­шта не зна пре 6. сто­ле­ћа но­ве ере, па се, на осно­ву то­га, мо­гло ла­ко твр­ди­ти – да Сло­ве­ни ни­су по­зна­ва­ли пи­смо пре 9. сто­ле­ћа. Пред­сед­ник Ко­ми­си­је за древ­ну и сред­ње­ве­ков­ну исто­ри­ју кул­ту­ре Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка и ди­рек­тор Ин­сти­ту­та древ­но­сло­вен­ске и древ­но­а­зиј­ске ци­ви­ли­за­ци­је у Мо­скви проф. др Ва­ле­риј Алек­се­је­вич Чу­ди­нов за­кљу­чу­је – За­пад­но­е­вро­пља­ни су по­сту­пи­ли са сло­вен­ском кул­тур­ном ба­шти­ном као и с кул­тур­ном ба­шти­ном ста­ро­се­де­ла­ца Аме­ри­ке. При­ме­ћу­је, да се сло­вен­ска исто­ри­ја из­у­ча­ва од 5. и 6. сто­ле­ћа по­сле Хри­ста, а исто­ри­ја на­ро­да Сред­ње Аме­ри­ке, где је он то ис­тра­жи­вао, са­мо од 18. сто­ле­ћа – од вре­ме­на кад­су Шпан­ци овај део Аме­ри­ке про­гла­си­ли сво­јом ко­ло­ни­јом. О ста­ро­се­де­лач­кој исто­ри­ји и кул­ту­ри, не учи се ни сло­во, под­вла­чи проф. др Чу­ди­нов. Оба­ве­шта­ва, да је срео че­сти­тог мо­на­ха Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве, Ди­е­га де Лан­да, ко­ји га је оба­ве­стио, да су Евро­пља­ни у сред­ње­а­ме­рич­ким др­жа­ва­ма, од вре­ме­на шпан­ског осва­ја­ња – и у на­ше вре­ме, спа­љи­ва­ли хи­ља­де и хи­ља­де ру­ко­пи­са Ин­ди­ја­на­ца. При­знао је Ди­е­го де Лан­да, да је, од ви­ше од две хи­ља­де спа­ље­них, ус­пео да спа­се три ста­ра ру­ко­пи­са”.
По­да­так о спа­љи­ва­њу ин­ди­јан­ских књи­га и до­ку­ме­на­та упу­ћу­је на чи­ње­ни­цу да су то ко­ло­ни­ја­ли­сти ра­ди­ли и са срп­ским књи­га­ма и до­ку­мен­ти­ма. Нем­ци су 1941. по­ру­ши­ли и спа­ли­ли Бе­о­град­ску ар­хи­ву, а од 1941. до 1943. су на­то­ва­ри­ли до­ку­мен­та срп­ских пре­да­ка у 42 ва­го­на и све то спа­ли­ли у Аустри­ји и Не­мач­кој.
Ви­ди­мо, то је ра­ђе­но да се укло­не по­да­ци о ци­ви­ли­зо­ва­ним пре­ци­ма Ср­ба, а ти по­да­ци се, да­нас, хва­ла Бо­гу, вра­ћа­ју у књи­ге Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав”. Је­дан од скло­ње­них по­да­та­ка је и тај да су Ср­би пре 4000 го­ди­на има­ли штам­пар­ску ма­ши­ну. То је не­што у што се не мо­же по­ве­ро­ва­ти, а кад се про­чи­та за­кљу­чак о то­ме Све­ти­сла­ва С. Бил­би­је, јед­но­став­ни­је не мо­же би­ти. Бил­би­ја је про­на­шао на ка­ме­ну за­пи­се, ко­ји су би­ли с обр­ну­тим ста­ро­срп­ским сло­ви­ма. А на те тек­сто­ве се при­сла­ња­ла ме­ка­на гли­не­на пло­ча и она је упи­ја­ла та сло­ва у пра­вил­ном об­ли­ку. Ето, та­ко су уче­ни­ци до­би­ја­ли ис­пе­че­не гли­не­не пло­чи­це, на ко­ји­ма су би­ле ис­пи­са­не лек­ци­је из на­став­них пред­ме­та. Му­со­ли­ни је на­ре­дио да се све те ке­ра­мич­ке пло­че раз­би­ју, уни­ште, јер се мо­гло ла­ко од­го­нет­ну­ти да је реч о ста­ром срп­ском (сло­вен­ском) је­зи­ку. Сре­ћом, Бил­би­ја је у јед­ном по­дру­му у Ита­ли­ји на­шао те школ­ске гли­не­не уџ­бе­ни­ке.
Из­да­вач „Ми­ро­слав” је об­ја­вио књи­ге ака­де­ми­ка Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа, у ко­ји­ма мо­же­те на­ћи и на­уч­ни за­кљу­чак ита­ли­јан­ског исто­ри­ча­ра, Ђан­кар­ла То­ме­цо­ли Ти­ци­ја­на, а овај Ита­ли­јан ће вас за­чу­ди­ти сво­јим не­по­бит­ним за­кључ­ци­ма о срп­ским (сло­вен­ским) пре­ци­ма, ко­ји су на­се­ља­ва­ли све зе­мље Сре­до­зем­ног мо­ра.
Да су Ср­би (Сло­ве­ни) на­се­ља­ва­ли Сре­до­зе­мље, као што то твр­ди Све­ти­слав С. Бил­би­ја, за­кљу­чу­је и тај са­вре­ме­ни ита­ли­јан­ски исто­ри­чар Ђан­кар­ло То­ме­цо­ли Ти­ци­јан, чи­ји је ре­фе­рат на Кон­гре­су исто­ри­ча­ра у Санкт Пе­тер­бур­гу, 2008. го­ди­не, пред­ста­вљен у књи­зи ака­де­ми­ка Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа: На Ме­ђу­на­род­ном кон­гре­су исто­ри­ча­ра у Санкт Пе­тер­бур­гу (2008) ита­ли­јан­ски исто­ри­чар Ђан­кар­ло То­ме­цо­ли Ти­ци­јан је про­чи­тао ре­фе­рат: „По­да­ци о ра­ном сло­вен­ском при­су­ству на Кри­ту”.
У пр­вим ре­че­ни­ца­ма, от­кло­нио је сва­ку сум­њу у сло­вен­ско ста­ро­се­де­ла­штво на Бал­ка­ну. Из­ри­чи­то је про­чи­тао: „Та­ко­зва­ни ка­сни до­ла­зак Сло­ве­на у Евро­пу је то­тал­на бе­сми­сли­ца. То мо­ра би­ти за­ме­ње­но чи­ње­ни­цом – да су Сло­ве­ни у па­ле­о­ли­ти­ку би­ли ста­нов­ни­ци Ју­го­и­сточ­не Евро­пе”.
Чу­дио се да исто­ри­о­гра­фи­ја Евро­пе не по­твр­ђу­је да су Сло­ве­ни би­ли на Бал­ка­ну у ан­ти­ци. Ре­као је да су сви то­по­ни­ми и хи­дро­ни­ми из тог вре­ме­на на Бал­ка­ну сло­вен­ски. Ци­ти­рао је ви­ше европ­ских исто­ри­ча­ра, ко­ји су утвр­ди­ли да су Тра­ча­ни, Или­ри и Пе­ла­зги сло­вен­ска пле­ме­на. До­дао је – ово су три гра­не исто­вет­ног ет­но­са, ко­ри­сти­ли су је­дан је­зик и че­сто су на­зи­ва­ни и дру­гим име­ни­ма. Ре­као је да тре­ба под­ра­зу­ме­ва­ти сло­вен­ско ста­нов­ни­штво и кад се спо­ми­њу зе­мље: Тра­ки­ја, Ски­ти­ја и Или­ри­ја. По­сле ово­га, про­чи­тао је не­што што је из­не­на­ди­ло све уче­сни­ке и слу­ша­о­це: „Ар­хе­о­ло­шки на­ла­зи по­твр­ђу­ју, да су Крит на­се­ља­ва­ли бал­кан­ски ста­нов­ни­ци – из Тра­ки­је, Ски­ти­је и Или­ри­је и да је то оба­вље­но у 3. и 2. ми­ле­ни­ју­му пре Хри­ста”.
То­ме­цо­ли је на­пи­сао, да су Хе­ле­ни би­ли срп­ско пле­ме на Кри­ту у дру­гом ми­ле­ни­ју­му пре но­ве ере, а да су за­пад­но­е­вроп­ски исто­ри­ча­ри кри­во­тво­ри­ли и на­ве­ли су да су Хе­ле­ни пре­ци Гр­ка. А Јар­че­вић је, у сво­јој књи­зи „Или­ја­да на де­се­тер­цу”, ле­по об­ја­снио – да је То­ме­цо­ли у пра­ву, јер су Хе­ле­ни уче­ство­ва­ли у Тро­јан­ском ра­ту – крај 12. сто­ле­ћа пре Хри­ста, а Гр­ци су сти­гли на Бал­кан тек у 8. сто­ле­ћу пре Хри­ста! На осно­ву са­мо ове чи­ње­ни­це у књи­га­ма Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав”, схва­та се ка­кав је по­вје­сни зна­чај и вред­ност овог из­да­ва­ча. Са­др­жа­ја тих књи­га би се мо­ра­ли при­хва­ти­ти и др­жав­ни­ци и на­уч­не уста­но­ве Ср­би­је и оста­лих сло­вен­ских др­жа­ва. Јер у књи­га­ма ака­де­ми­ка Јар­че­ви­ћа се на­ла­зе ве­ли­ка чу­да, о ко­ји­ма ра­ни­је ни­ко ни­је збо­рио. На при­мер, пре­пе­вао је на де­се­те­рац и ста­ру пе­сму из Ин­ди­је „Рг-ве­да” и у њој је на­шао срп­ска име­на, срп­ске вер­ске об­ре­де и срп­ске оби­ча­је. Ма­да је ова пе­сма пи­са­на пре 4000 го­ди­на, у њој су опи­са­не да­на­шње срп­ске пра­во­слав­не кр­сне сла­ве – са­мо је раз­ли­ка у то­ме што су по­ро­ди­це тад, уме­сто све­та­ца, сла­ви­ле иза­бра­ног бо­га. У тој пе­сми је опи­са­на и љу­бав јед­ног бо­га и де­вој­ке, ко­ја је ро­ди­ла си­на – иден­тич­но пре­да­њу о ра­ђа­њу Ису­са Хри­ста. Да­ље, за по­кој ду­ше, из­ли­ва се део пи­ћа из ча­ше, што чи­не Ср­би и да­нас. Јар­че­вић је пре­пе­вао на де­се­те­рац и „Или­ја­ду”, и „Оди­се­ју”, и Вер­ги­ли­је­ву „Ене­и­ду”. И у њи­ма је на­шао мно­штво срп­ских тра­го­ва. На при­мер – у „Или­ја­ди” се ка­же да нај­ве­ћи ју­нак ја­ши ша­ре­ног ко­ња и бо­ри се, углав­ном, то­пу­зом. А те од­ли­ке су оста­ле код Ср­ба и до сред­њег ве­ка, ко­је су при­пи­са­не Кра­ље­ви­ћу Мар­ку. А Ахил је у „Или­ја­ди” пред­ста­вљен као љу­би­тељ гу­са­ла. Сва­ки дан је, кад се ни­је ра­то­ва­ло, сво­јим вој­ни­ци­ма пе­вао уз гу­сле ју­нач­ке пе­сме – ка­ко се то код Ср­ба чи­ни и да­нас.
Да­ље у „Оди­се­ји” је опи­са­но др­во за­пис, ко­је се и да­нас у Шу­ма­ди­ји сла­ви. Ис­под ње­га се ме­шта­ни мо­ле Бо­гу и то др­во не сме да се се­че, ни да му се ло­ме гра­не. У „Оди­се­ји” је то др­во опи­са­но и оно се на­ла­зи­ло по­ред гра­да Тро­је. И тро­јан­ски све­ште­ник је по­гре­шио – исе­као је ко­ру с тог Све­тог др­ве­та. Бог га је ка­знио – по­слао је две зми­је ко­је су га уда­ви­ле и уда­ви­ле му дво­је де­це, а за­тим је Бог ка­зну по­ве­ћао и од­лу­чио да Тро­јан­ци из­гу­бе рат. Срп­ски на­род у Шу­ма­ди­ји и да­нас зна да то Све­то др­во (Др­во за­пис) не сме да се­че, ни­ти да му се ло­ме гра­не. И да зна­те у овим ста­рим пе­сма­ма, спо­ми­њу се и срп­ске ре­ке и пла­ни­не и це­ло­куп­на срп­ска зе­мља на Бал­ка­ну и у Па­но­ни­ји. На при­мер: Охрид­ско је­зе­ро и је­гу­ље у ње­му, ре­ке: Зе­та, Бо­ја­на, Дрим… А у Вер­ги­ли­је­вој „Ене­и­ди“ (пи­са­ној пре 2000 го­ди­на) сто­ји да су Ал­бан­ци срп­ско пле­ме из Ита­ли­је, а то су име Аустро­у­га­ри да­ро­ва­ли Шип­та­ри­ма – да би им обез­бе­ди­ли ан­тич­ку ве­зу с кул­тур­ном ба­шти­ном, ма­да су они сти­гли на Бал­кан с Кав­ка­за тек 1043, по одо­бре­њу срп­ског кра­ља Во­ји­сла­ва.
Књи­ге Из­да­ва­ча „Ми­ро­слав-а” са­др­же и по­дат­ке о Ср­би­ји, осно­ва­ној 490. го­ди­не, с пре­сто­ни­цом у Ска­дру, а и ова чи­ње­ни­ца о Ср­би­ји пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа се при­кри­ва, ма­да је реч о вре­ме­ну од 700 го­ди­на – од 5. до 12. сто­ле­ћа. Ове и дру­ге по­дат­ке про­чи­та­ће­те у књи­га­ма ака­де­ми­ка Јар­че­ви­ћа „Бив­ши Ср­би Шип­та­ри”, „И од Ис­тре до Дри­не Ср­би­ја”, „Бив­ши Ср­би Ма­ђа­ри”, „Бив­ши Ср­би Ру­му­ни и Мол­дав­ци“, „За­пад и срп­ско-ру­ски од­но­си”… У њи­ма су и не­по­зна­ти по­да­ци – да су сви за­пад­но­е­вроп­ски је­зи­ци гра­ђе­ни (на ба­зи срп­ског и ла­тин­ског) од 12. до 19. сто­ле­ћа но­ве ере, а да су та­да ство­ре­ни и ма­ђар­ски и ру­мун­ски је­зик. А у „Ене­и­ди”, на стр. 633, ле­по је опи­са­но ства­ра­ње ла­тин­ског је­зи­ка, углав­ном, на осно­ву срп­ских ре­чи.
Ина­че, Из­да­вач „Ми­ро­слав” има ве­ли­ки број пи­са­ца, чи­је су књи­ге об­ја­вље­не. Охра­бру­је чи­ње­ни­ца да су то ис­тра­жи­ва­чи из Ср­би­је, и они су про­на­шли на те­ри­то­ри­ји срп­ских зе­ма­ља ве­ли­ки број те­ме­ља ста­рих гра­до­ва, ко­ји су гра­ђе­ни пре Ва­ви­лон­ске ку­ле. На­рав­но, на тим ме­сти­ма су от­кри­ве­ни ра­зни пред­ме­ти, ко­ји све­до­че о ви­со­кој кул­ту­ри та­да­шњих срп­ских пре­да­ка, а осно­ва те кул­ту­ре је уоч­љи­ва и у ар­хе­о­ло­шким от­кри­ћи­ма у Ле­пен­ском ви­ру и Вин­чи.
Ауто­ри ових де­ла, па и књи­жев­них и пе­снич­ких, су мно­го­број­ни и ви ће­те ов­де ви­де­ти њи­хо­ва де­ла, а из­да­вач ће вам по­ну­ди­ти спи­сак њи­хо­вих име­на и де­ла, што ће би­ти прак­тич­ни­је не­го да им ја име­на и де­ла са­да чи­там.
Је­ди­но ми још оста­је ду­жност да спо­ме­нем ауто­ра, ди­пло­ми­ра­ног ин­же­ње­ра фи­зи­ке Спа­со­ја Вла­ји­ћа, ко­ји је на­пи­сао ви­ше де­се­ти­на књи­га, о све­тло­сној фор­му­ли, ко­ја до­ка­зу­је да је срп­ски је­зик ко­рен­ски је­зик – нај­бли­жи сан­скри­ту, и у њи­ма су упра­во чи­ње­ни­це о ко­ји­ма сам вам го­во­рио – спо­ми­њу­ћи дру­ге ауто­ре. Књи­ге су нај­про­да­ва­ни­је, јер су у њи­ма са­др­жа­ји и дав­не и са­вре­ме­не по­вје­сти срп­ског на­ро­да и на­ро­да у дру­гим сло­вен­ским зе­мља­ма.
На­рав­но Из­да­вач „Ми­ро­слав” се ве­зао и за са­вре­ме­на зби­ва­ња у срп­ским и сло­вен­ским зе­мља­ма. У њи­ма су опи­са­ни и те­шки ра­то­ви у ко­ји­ма су Ср­би ис­тре­бљи­ва­ни – Пр­ви и Дру­ги свет­ски рат, па и по­след­њи, кад је, по пла­но­ви­ма За­па­да, раз­би­је­на Ју­го­сла­ви­ја и про­те­ра­но око 800.000 Ср­ба из Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не (Зо­не под за­шти­том УН) и Хр­ват­ске. А на­уч­ни рад о тој по­след­њој не­сре­ћи пред­ста­ви­ло је ви­ше ис­тра­жи­ва­ча у на­уч­ној књи­зи, ко­ју да­нас пред­ста­вља­мо.

Говор Милорада Бухе на промоцији у Новом Саду,
06. 6. 2019. године

Рецензија књиге
Библиографија издања
Издавачке куће „Мирослав” 1991–2024,
Бојане Бјелице

Књи­га Бо­ја­не Бје­ли­це Би­бли­о­гра­фи­ја из­да­ња Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав” 1991–2024, пра­ви је по­ду­хват, јер је Из­да­вач­ка ку­ћа „Ми­ро­слав” об­ја­ви­ла сто­ти­не зна­чај­них пу­бли­ка­ци­ја, ве­ћи­ном уз бла­го­слов мо­на­га Ва­си­ли­ја из ма­на­сти­ра Хи­лан­дар. Уз успе­шну са­рад­њу са мно­гим ин­сти­ту­ци­ја­ма у зе­мљи и ино­стран­ству, пре­во­ди­лач­ким ра­ди­о­ни­ца­ма и удру­же­њи­ма, иза­бра­ла је озбиљ­не ауто­ре и об­ја­ви­ла зна­чај­не пу­бли­ка­ци­је, ве­о­ма ва­жна књи­жев­на и на­уч­на де­ла, чу­ва­ју­ћи исто­ри­ју и се­ћа­ња срп­ског на­ро­да, али и дру­гих на­ро­да, чи­ме је за­слу­жи­ла и број­не на­гра­де и при­зна­ња. Ова зна­чај­на би­бли­о­гра­фи­ја об­у­хва­та 712 пу­бли­ка­ци­ја и то 689 мо­но­граф­ских и 23 је­ди­ни­ца не­књи­жне гра­ђе (ка­лен­да­ри, звуч­ни сним­ци кар­то­граф­ска гра­ђа…), из­да­те у пе­ри­о­ду од 1991. до 2024. го­ди­не. У при­ку­пља­њу гра­ђе као основ­ни из­во­ри ко­ри­шће­ни су елек­трон­ски ка­та­лог CO­BIB.SR – уза­јам­на би­бли­о­граф­ско-ка­та­ло­шка ба­за по­да­та­ка и ка­та­ло­зи Из­да­вач­ке ку­ће „Ми­ро­слав”. Би­бли­о­граф­ска гра­ђа рас­по­ре­ђе­на је у две це­ли­не: Мо­но­граф­ске пу­бли­ка­ци­је и Не­књи­жна гра­ђа. Би­бли­о­граф­ске је­ди­ни­це сор­ти­ра­не су пре­ма го­ди­ни из­да­ња, а уко­ли­ко има ви­ше из­да­ња исте го­ди­не, при­ни­цип је био азбуч­ни. Основ­ну гра­ђу до­пу­ња­ва­ју и ре­ги­стри (Ре­ги­стар на­сло­ва, Имен­ски ре­ги­стар и Ре­ги­стар ко­лек­ци­ја), ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју бо­ље сна­ла­же­ње и увид. Сва име­на, на­сло­ви и пој­мо­ви у ре­ги­стри­ма су уазбу­че­ни и ве­за­ни за број би­бли­о­граф­ске је­ди­ни­це у ко­јој се на­ла­зе. Би­бли­о­гра­фи­ја је ура­ђе­на уз по­што­ва­ње прин­ци­па са­вре­ме­не би­бли­о­граф­ске прак­се. На кра­ју Би­бли­о­гра­фи­је об­ја­вљен је и го­вор Ми­ло­ра­да Бу­хе, ко­ји да­је сво­ја за­па­жа­ња о овој из­да­вач­кој ку­ћи, зна­чај­ној за кул­тур­ну ба­шти­ну срп­ског на­ро­да.
Овом Би­бли­о­гра­фи­јом о из­да­њи­ма јед­не из­у­зет­не из­да­вач­ке ку­ће ко­ја је, за 33 го­ди­не ра­да, са­рад­њу оства­ри­ла са пре­ко 250 ауто­ра, Бо­ја­на Бје­ли­ца по­ка­зу­је ко­ли­ко тру­да из­да­вач­ке ку­ће и по­је­дин­ци мо­гу да уло­же у очу­ва­ње кул­тур­не ба­шти­не јед­ног на­ро­да. Осим то­га, она је све­до­чан­ство ин­те­ре­со­ва­ња на­шег на­ро­да за ду­хов­ну про­шлост, за јед­но ми­ну­ло вре­ме вред­но па­жње.

18. 10. 2024. године
Рецензент: др Татјана Богојевић, дипл. библиотекар
саветник